Opstanak - gde je kraj toj borbi?


Biti snažna žena – šta to danas znači? Opstati u današnjici i ne biti zgažen. 

Borba za opstanak, borba za život i preživljavanje. To ne zvuči moderno. Izgleda da smo zadržali jednu stvar od nastanka. To je u našim genima.
Svest – Takođe je svi posedujemo od davnina. Ona se nalazi na suprotnom tasu naše životne vage od opstanka. Mi, ljudi, smo samo jedna vrsta životinja i to stalno zaboravljamo. Mesožderi smo tačnije, i pripadamo globalnom lancu ishrane. Mislimo da ako smo izumeli moćno oružije, koje i danas nadograđujemo, da smo stigli na vrh lanca, ali grešimo. I ljudi bivaju ubijeni iz čistog životinjskog poriva opstanka. Njih ubijaju drugi pripadnici iste vrste životinja, drugi ljudi.
Zvuči li vam ovo loše? Ozbiljno? Krvoločno? To smo mi. Neki više, neki manje. Neki su spremni na sve ili ništa, dok drugi gube bitke i mire se sa time. Postajemo oholi, ostajemo oholi. Brzo se zasitimo tog stanja i onda postajemo zli. Svakog jutra sebi postavljamo više ciljeve i jurimo ka njima, ne prezajući ni od čega. 

Kada bi zastali i upitali sebe: Dokle? Šta je glavni cilj kome težimo? Odgovor bi izostao...

Stigao je Enterprise NX-01!

Neki od vas znaju za Zvezdane Staze, neki od vas će ih mešati sa Ratovima i Klonovima, a neki neće imati pojma o čemu ja sada pišem (nisam ni ja do skora)...  Ukratko ću da objasnim. Postoje tri sage: Zvezdani Ratovi (Star Wars), Zvezdane Staze (Star Trek) i Klonovi (Star Clones). Više objašnjenja u nekom sledećem postu kada i ja dobijem više informacija :)
Jedna meni izuzetno draga osoba je za rođendan poželela da dobije maketu iz sage Staza, Enterprise. Odlučila sam da mu ispunim želju i nabavim dotičnu. Nisam imala pojma da se to kod nas ne može nabaviti, pa čak ni u susednoj nam HR. Možda bi moglo i da se naruči u prodavnicama ali veliki proizvođači kod čijih sam uvoznika bila ne prave te makete, već samo iz sage Ratova (neki su me ubeđivali da je to isto?! umalo da im poverujem i kupim.), tako da se bilo kakve porudžbine ne odnose na ove male proizvođače koji prave sve od fantastike.
Počela sam da istražujem po netu i saznala da i među malim proizvođačima postoje rangiranja. Odlučila sam se za drugog na rang listi koji je bio ponuđen na samom Star Trek oficijalnom sajtu, Polar Lights. Neću detaljisati sada o njima.
Pročitavši iskustva raznih ljudi, naučila sam da razlikujem Enteprise-ove (a ima ih dosta...) i da procenim šta valja a šta ne.
Ako ste dobili ideju da i sami prošetate netom i kupite nešto od maketa, moj savet je da to uradite sa US tržišta jer je $ znatno niži od evra, dok većina engleskih sajtova (UK) ne isporučuje za Srbiju, a i funta je viša od evra. Ovo treba imati na umu dok razgledate jer je tada sve "jeftino" izgleda. Kada sam rešila, konačno, da  ću kupiti NX-01, poslala sam im (oficijalnoj star trek prodavnici) mail da mi detaljno objasne kako će ići postupak kupovine i stizanja do mene. Vrlo brzo su mi izašli u susret. Nisu imali šta pametno da mi kažu što već nisam pročitala na njihovom sajtu, ali su, naravno, napisali da ako mi ustreba neka informacija im se slobodno ponovo obratim. Da ne dužim mnogo, čekirala sam maketu, označila da se radi o internacionalnoj kupovini/ pošiljci i dala svoje podatke. Tada još nisam znala da li da označavam kao gift ili ne (i za šta to služi), tako da nisam. Poštarina iz US do nas me izašla skoro 13$. Ova suma je uračunata u konačni obračun. Na mail mi je stiglo da su primili moju porudžbinu (12. oktobar 2011.). Dva dana potom mi je stiglo da su mi poslali porudžbinu (14.10.2011.), mada nisam znala da je trebalo da im tražim (označim i doplatim) poštanski broj preko koga bih mogla da pratim kuda ide moja pošiljka, tako da sam od 14-tog do danas/juče sedela skrštenih ruku i čekala strpljivo da mi dođe čika poštar.
Juče (08. novembar 2011.) poštar je ostavio cedulju da odem u naznačenu poštu u periodu od 18-19h i podignem paket koji neće ni pokušavati da mi isporuče, ili da sutradan/danas (09 nov. 2011) odem u drugu naznačenu poštu i podignem paket od 08-19h u narednih 5 dana bez ikakve doplate. Otišla sam jutros i u pošti su mi tražili dodatnih 66dinara da bih podigla poštu koju oni nisu hteli ni da pokušaju da donestu. Platila sam i odnela paket osobi kojoj je namenjeno.
Zbog uslova u kojima smo otvorili paket (Čitaj: na ulici!) jer "znatiželja je jaka u nama" morala sam napraviti prve fotografije mobilnim telefonom, čim smo seli u kafe, pre nego što se otarasimo nepotrebnih stvari i kesa/kutija. Sada ću ih postaviti ovde da vidite šta sve ide u kutiju. Ono čega možda nema na slikama su vazdušne kese u koju je glavna kutija bila umotana i stavljena u poštanski paket.
U nekom sledećem postu ću postaviti bolje fotke i bolji tekst. Ovo je prvo "hvalisanje" jer smo oboje vrlo uzbuđeni... :)
Transport ju je ugnjetao, mi smosamo skinuli PTT traku

Famozni Enterprise NX-01 1:1000 Polar Lights 9" long
Famozna kutija


Pakla cigareta kao parametar kolika je kutija

ceo sadržaj kutije

Sam tanjir u poređenju sa paklom cigareta

Ovo je sve od dekala

Uputstvo sa jedne strane

Druga strana i pozicioniranje dekala
Detaljnije uputstvo ovog Enterprise-a može se preuzeti odavde

Zlatno doba - da li je to sada?



Ljudi su po prirodi nesrećni i nezadovoljni. Zajedno sa tom činjenicom, čini mi se da se taj osećaj pojačava sa mutacijom naših gena u vremenu.
Ako biste bili dokoni i želeli da dokazujete suprotno, dovoljno je okrenuti se oko svoje ose i pitati ljude kada su (bili) srećni. Svi će govoriti o prošlom vremenu. Mada, ne morate ni da pitate. Dovoljno je da ih čujete. Svi samo kukaju i žale za starim vremenima. Tada im je, kažu, bilo bolje. Upitate li ih da li znaju koje je doba bilo „zlatno doba“ za život, odnosno doba u kojem bi oni voleli da se sada nalaze, dobićete različite odgovore ali će svi biti u prošlosti, od kamenog pa sve do poslenje bitne promene (političke, topografske, klimatske, geografske...). Sada sigurno odmahujete glavom i naslanjate se na naslon stolice u znak negodovanja, ali zastanite i razmislite: Koje je vaše „zlatno doba“ u kojem biste voleli da živite? U prošlosti je, zar ne?
Kako vreme prolazi naša sećanja i emocije se filtriraju i blede. Ona najjača se zadržavaju. Ostaju samo pozitivni osećaji poput šećerne pene, bez slika, tadašnjih misli i realnih događaja. Sada kada smo sve preživeli i progurali sada nam se čini da i nije bilo tako teško i da je sigurno lakše nego sada. Sve je lakše od ovoga što nam se sada događa, što je pred nama. Tom logikom čekaju nas sve gori i gori dani. Na primer, sve toplija leta i sve hladnije zime, jer one zime i leta nisu bila takva. Tada smo mogli da dišemo i funkcionišemo. Zaista? Naravno da ne. To je naš mozak zadržao kao realnu sliku ali je daleko od istine. U ovom konkretnom slučaju dovoljno je otići do neke arhive i proveriti. I u prošlosti smo imali teške situacije ali one nam sada ne prete jer su iza nas. One što nam dolaze ni ne možemo pretpostaviti kakve će biti ali ih se već sada plašimo.
Čoveku uvek fali nešto i uvek će mu faliti nešto. Nezadovoljstvo je deo našeg DNK  lanca. Uvek je bio i uvek će biti. Sumljate li? Da je prvi čovek bio zadovoljan sobom i svojim okruženjem ne bismo došli do ovoga što smo sada (šta god da smo sada).
Razmislite o ovome i slobodno mi se suprotstavite preko komentara ili na mail:
majaurosevic.blogspot@gmail.com
Obavezno odgledajte novi Woody Allen-ov film Midnight in Paris (2011), fatastičan je i ima poentu. Mene je inspirisao da vam ovo napišem. :)

Ivo Andric i ja


Ne mogu iskreno govoriti o gospodinu Andriću kao velikom čoveku jer ga nisam poznavala. Mimoišli smo se u vremenu, i ne mogu da ga procenim kao čoveka, prijatelja, poznanika ili prolaznika.
Ne mogu govoriti o njemu ni kao o velikom nobelovcu jer ni za to nemam prava. Nobelovu nagradu nije samo on primio. Svi koji jesu, sigurno i neosporno su uradili nešto posebno i nazivamo ih velikim ljudima, velikim nobelovcima... ja nisam jedna od njih i nisam dostojna da ih upoređujem.
Gospodina Ivo Andrića izuzetno cenim kao pripovedača. Ne smatram ga književnikom, ali njegova dela jesu književnost. Znao je na prost način da ispriča najteže stvari i događaje.
Ne znam koliko dugo je zapisivao svoje iscepkane misli i da li ih je sam sakupljao, ili je to neko uradio posle njegove smrti i izdao posthumno knjigu "Znakovi pored puta", ali sam zahvalana što postoji i što nam je svima dostupna. Ona je oličenje mudrosti, upornosti, svestranosti, konstantne i neometane upotrebe mozga. 
Smatram, a možda grešim, da je gospodin Andrić pisao u slojevima. Na prvi pogled je sve rekao, ali da li je to sve što nudi? Mislim da ne. Negde usput, kriju se poruke, pouke, saveti...
Sve što želim je da jednog dana sa svojim pisanjem budem dostojna da u svom izlaganju, kada pomenem gospodina Ivo Andrića, smelo izostavim ´gospodin´. Jednog dana...

Na današnji dan (09. oktobar 1892.godine) rodio se Ivo Andrić. Za više informacija o njegovom životu i književnim delima čitalac se upućuje na Vikipediju (Wikipedia).

Potraga i gubitak



Putujući iz države u državu u potrazi za svojom budućnošću, negde je izgubio svoj identitet. Ne uvidevši na vreme svoj gubitak nastavio je da juri. U daljini začuo je svoje ime kako odjekuje. Osvrnuo se, ali ništa nije video. Meseci su prolazili, države su se nizale. Jednog jutra opet je čuo, sada već, poznati odjek svoga imena. Srce mu je zakucalo brže. Osvrnuo se u nadi da će naći izvor zvuka koji ga proganja, ali nije mogao. Godine su prolazile, mladić je stario. Par godina unazad umorio se jureći svoju budućnost i rešio da proživi ostatak svog života negde na kraju sveta. Udobno smešten u svoju fotelju, prekriven ćebetom, gledao je putopisni program. Pokazivali su razna mesta i on je prepoznao svako, prisećajući se šta je tamo radio i kako je bio mlad i pun entuzijazma s verom u bolju budućnost. Prikazali su mesto gde se rodio i odakle je potekao. Srce mu je kucalo mladalački ponovo, začuo je poznati eho svoga imena najglasnije no ikada, ali oči, um i duša nisu poznali ovo mesto. Ono, kao i njegov identitet, se davno izgubilo u vremenu i prostoru. S velikom prazninom u sebi, glasom koji se gubio u daljini i aritmijom srca, koju nije mogao objasniti sebi, uzeo je daljinski upravljač i promenio kanal.



Iz mog opusa objavljenih priča. Nastala 2008. godine i objavljena je među u najkraćim pričama iz 2009.godine u knjizi “Najkraće priče 2009” (“Alma”, 2010). Celu zbirku možete download-ovati u pdf-u sa sledećeg linka: 

ili kupiti preko njihove online stranice. 

(Za detaljnija uputstva čitalac se upućuje na sajt izdavačke kuće "Alma")
Nadam se da će vas navesti na razmišljanje...

Studenti: zaboravljena vrsta

Studenti jednog fakulteta pri beogradskom univerzitetu već danima isčekuju šta će na sednici nastavničkog veća profesori sa dekanom na čelu odlučiti. Pitanja koja su mučila sve studente su uglavnom vezana za dodatne rokove (dodatne šanse da se da još neki ispit).
Hoće li ih biti? Ako hoće, kakav će biti raspored polaganja? Da li će biti jedan ili dva, kao što se ovih dana šuškalo po hodnicima fakulteta? Koliko će biti potrebno da se sakupi bodova za uslov? Hoće li biti zbirnog uslova? I tako dalje...
Kada se famozna sednica završila, onu koju su čekali dve nedelje studenti, ona koja treba da promeni nešto u životima naše omladine i smanji im broj zaostalih ispita, na hodniku se moglo saznati razrešenje ali ne ono koje su svi čekali. Saznalo se samo novo ime za amfiteatar koji su renovirali tokom letnje pauze! Glasanja o studentskim pitanjima nije bilo ni u planu.
Valjda je bitnije kako će se zvati amfiteatar nego ko će uspeti da se izbori za pravo da u njemu sluša predavanja ili malopre pomenuti ne vidi više jer je pomoću dodatnih rokova uspeo da da i poslednji ispit. A možda su samo zaboravili na studente... Najbolje procenite sami.

Bolest koja ne zastareva: Lenjost


Dugo i često se vode polemike o krivici za propušten život, nezadovoljstvo, krizu i ispuštene snove. Stalno tražimo opravdanje i krivce. Obično se oni nalaze u „državi“. Nikada nikome nije palo na pamet da je svako od nas kriv za sve što se njemu samom dešava. I ta „država“ je celina u koju spadamo svi mi pojedinačno. Mislim da svako treba razmisliti zašto nije ono što želi. Mozak je programiran da radi ono što mu se predstavi kao želja ili usputna stanica kao put ka ostvarenju želje. Počnimo čistiti svoj prag s pogledom usmerenim ka cilju.
Ovim blogom sam dokazala sebi jednu stvar u koju sam verovala ali bez dokaza. Lenja sam! Ne za sve i ne uvek. Kada sam na radnom mestu, radni zadatak uradim daleko pre ostalih. Kada sam kući umem da zapnem ali nikada ne završim. Kada pišem… tu je putokaz ka mojim problemima, moje lenjosti. Širi se i na ostale “poslove” koje obavljam iz kreativnosti, poput hobija. To se mora iskoreniti. Uspešni ljudi nisu najpametniji, već najvredniji. Kada radim za druge tu nema mesta, ni vremena za lenjost. Valjda iz straha od sopstvene savesti. Odgovornost bi trebala biti nešto sveto i uvek treba ispoštovati reč. Čudno je to, zar ne? Trebala bih zamisliti da sam sama sebi šef i završiti sve započeto. Da! To bih trebala uraditi istog momenta! Da... e pa odoh dragi moji čitaoci... hvala na pomoći... Predlažem i vama da se uhvatite za neku nezavršenu obavezu i „odobavežete se“ uspešno. Još večeras/danas!

Uspeh... dodjosmo li dotle?

Mnogi ljudi su pisali kako da stignete brzo do uspeha, bolje pamtite, brzo čitate, bolje učite... ali svi se slažu u jednom. Glavni ključ je verovanje u sebe! Ovo nas vodi ka ostvarenju cilja.
Što više verujemo u sebe i upoznamo sebe bolje i brže ćemo ubediti sebe da smo nepobedivi, neuništivi i neustrašljivi! Tri ključne stvari koje nas obično sputavaju jer ih ne posedujemo. Jedan pametan čovek je davno napisao mantru kojom je lečio ljude bez upotrebe ruku, alatki, lekova... Emil Kue. Svojevremeno je govorio: "Svakog dana, u svakom  pogledu, meni je sve bolje i bolje." (Emil Kue "Kako gospodariti sobom", Beograd, 1983; Emil Coue "Self-Mastery Through Autosuggestion", New York: S. Weiser, 1974) ili kako je Silva  preinačio u svojim podučavanjima: "Svakog dana, u svakom pogledu, sve mi je bolje i bolje." (Hose Silva i Filip Mil "Silva metod kontrole uma", Silva Metod 1995). Ovo ponavljati dok sam ne poveruješ u to. Ako nešto mnogo želimo, svim srcem, mozak će to racionalizovati i smisliti kako da najlakše dođe do toga.
Verujmo sebi jer ako ne verujemo u sebe, zašto bi bilo ko drugi verovao u nas?
Jedna posebna osoba u mom životu koja se već dugo bori optimizmom me nadahnula da pišem ovo. Pomenuta osoba je dobila nekoliko teških bitki svojom upornošću i optimizmom, naravno i još nekim drugim stvarima. Molim te zbog svih nas koji te neizmerno volimo ostani nasmejana i pozitivna. Idemo dalje, idemo jače i nasmejanije...

Nije kasno



U poslednjoj trećini svog životnog veka sreli su se u parku. Deka je hranio golubove, dok je baka štrikala. Pogledi su im se susreli. Niko ništa nije preduzeo.
„Kasno je sada za romansu.“ Mislio je deka.
Par dana kasnije, opet ih je sudbina spojila. Našli su se na istoj klupi. Deka je hranio golubove, baka štrikala. Gledali su se ispod naočara, ali nisu progovarali.
„Pogledao me. Znam da jeste. Ali šta može biti od toga?“ mislila je baka.
Klupko vunice joj ispade iz krila i otkotrlja se plašeći golubove. Deka skoči i uhvati ga da ne bi otišlo dalje. Pružio joj je sa osmehom. „Izvolite.“
„Hvala Vam puno. Ja ne bih mogla tako brzo da skočim. Nemam više one godine.“
„Ja još ponekad uspem preveriti vreme.“ Nasmeja se deka i time otpoče razgovor. Pričali su dugo, svakom rečenicom otkrivajući deo sebe. Veče se spustilo na park. Morali su se rastati.
Sutradan na istoj klupi, deka zatiče baku kako ga čeka sa iglom i gomilom vunice.
„Da li biste mi pomogli da namotam ovu gomilu u klupko?“ upita umilno baka.
„Naravno.“ Sedajući kraj nje, spustio je kesu sa hlebom iza sebe i pružio ruke. Razgovor se razmotavao brže od vunice. Dani su prolazili u prijatnom društvu, lepim rečima, nadahnućima i osmesima.
„Ja sam prošao već sva brda i doline, reke i planine, mora i države, kontinente. Video sam razna čudesa. Bavio se skoro svim sportovima, doživeo i proživeo skoro sve što život može da pruži. Zašto bih sada menjao svoju mirovinu za nešto nesigurno pod stare dane?“ upita jednog dana deka baku.
„Zato što je život nepredvidiv. I ja iza sebe imam buran život, ali sada kada sam upoznala tebe shvatila sam da grešim. Počela sam se nadati nekom novom životu koji možemo zajedno izmisliti i proživeti. Život i dalje traje. Ne kažem da ćemo putovati. Ah, naravno, nećemo ni ludovati.“
„Biće teško jer je mladost iza nas.“
„Ali zato imamo jedno drugo - da se oslobodimo i pridržimo, da poguramo i usporimo. Dok pričam s tobom osećam da sve iz prošlosti bledi, nestaje, i da sam spremna za stvaranje nečeg novog. A ti?“
Deka je pustio suzu jer je znao da je ona upravu. On se odavno ne seća svoje burne prošlosti, ne žali za tim danima jer se pomirio da su davno iza njega. Zagrlio je baku i rekao: „Kasno je.“
„Kasno je tek kada jednog od nas ne bude.“

(Autor teksta: Maja Urošević tj. ja :) )

Restoran Galeb ili veliko razočarenje


Moram da vam ispricam sa čime sam se juče susrela…
Moj partner i ja smo pre neko vreme kupili ponudu preko popusti.com (preko kojih smo i do sada kupovali bez zamerki) 480 din umesto 1200 din za mešano meso za dve osobe u restoranu Galeb! Uživajte u obilnim porcijama! Popust 60%!
Lokacija: Vučićev prolaz 2, kod okretnice autobusa 55 na Zvezdari
Opis ponude: Vešalice, ražnjici, ćevapi, kobasice, pljeskavice – meso sa roštilja toliko je ukusno da bi ga mnogi od nas mogli jesti – stalno!
 
Došli smo na okretnicu 55-tice i moj partner mi je pokazao da smo našli taj restoran Galeb bez muke. Ono što nisam očekivala, kada sam kupila kupon je da se nađem pred šalterom Fast Food-a. Razočarana, potražila sam očima gde bismo mogli da sednemo, jer nisam verovala da će nam porciju mesa (oval) servirati u nekoj nazovi bašti preko puta ulice gde su ljudi jeli pljeskavice u papiru. Dakle, šalter i baštu za serviranje jela deli ulica gde prolaze kola! Levo od šaltera smo ugledali neke ljude koji su sedeli ispred nekih vrata i pili pivo. Činilo nam se da su deo osoblja koje duvani i pije ispred lokala. Prošetali smo malo (da se oporavimo od šoka i dogovorimo da li smo spremni da ipak iskoristimo kupon) i vratili se na šalter. Tamo nije bilo nikoga. Trupkala sam nestrpljivo prstima po limu ne bih li dala neki zvučni znak da čekam uslugu. Posle dobrih 10min stajanja, kada nisam obraćala više pažnju, pojavila se neka žena. Upitala sam: da li je ovo restoran Galeb za koji imam kupon, ona je odgovorila da je nova i da ne zna o čemu ja pričam. Okrenula se i doviknula koleginici, na šta joj ova odgovorala da imaju tu akciju i rekla nam da odemo levo od šaltera uz stepenice gde je restoran. Pao mi je kamen sa srca kada sam saznala da ima nešto još… ono što nismo znali je: Gde su te stepenice? Zaputili smo se čak na parking mesare pored njih i naišli smo na rešetke. U povratku, skoro rešeni da odustanemo, moj saputnik spazi stepenice. Ispred vrata (gde bismo trebali da prođemo) su sedeli, gore pomenuti. Dovoljan razlog zašto ih ja nisam videla.

Enterijer restorana i konobarica
Popeli smo se uz stepenice (gde je rukohvat bio mastan) i sam prizor nas je šokirao. Malo mestašce, sa vidljivom nehigijenom. Ugledali smo sto u ćošku i krenuli ka njemu. U stopu nas je pratila konobarica, ili šta je već ono bilo. Nismo ni seli, ona je krenula u priču sa nama. Pokazala sam joj svoju privatnu cedulju na kojoj je bio zapisan broj kupona, koju je ona uzela u ruke (mislila sam samo da pogleda) i posle razgovora odnela sa sobom. Nekoliko puta sam joj napomenula da nismo mogli da ih dobijemo telefonom, što je ona bez obrazloženja preskočila. Rekla je da piće nije uračunato u kupon, da to posebno plaćamo (što je uredu napomena, ali već smo znali kada smo kupovali kupon) i da moramo da sačekamo dok se hrana spremi. Naručili smo dve koka-kole sa ledom bez limuna. Ona je rekla da nam ne treba led jer je kola baš hladna (ne znam zašto je ona procenjivala kolinu hladnoću koju ću ja da pijem?!), ali ako nam bude treabla ona će doneti, ali ne zna kako? I pogledala u mog partnera. On joj je predložio nekoliko kockica da stavi u čašu i donese uz, kako bismo se sami služili. (Naravno da se to nije dogodilo!). Tek po “dogovoru” ona je otišla i bukvalno nas pustila da sednemo. 
Stolnjak - sa masnim mrljama i mrvama
Krenula sam da smestim torbu na stolicu u ćošku i usledio je sledeći šok. Nož sa polomljenom čačkalicom na podu, na vrlo vidljivom mestu ka zidu (kao što i sami možete videti). Konobarica je nekoliko puta bila u blizini noža ali ni jednom (do kraja ove priče) nije podigla i odnela. Sedeli smo i osmatrali blago očajni enterijer dok su u pozadini se čuli zvuci sa kasetofona i televizora u isto vreme! Naš stolnjak je bio skoro ceo umašćen. Ni drugi nisu bili manje umašćeni, gledala sam. Da pojasnim. Stolnjak, sem što je gužvav i ima mrve od lepinje ima i masne fleke, svuda. Na njemu se nalazio set ulje, sirće, so i biber. Ceo mastan! Toliko da nisam rukom htela da ga pomerim, nego sam tražila nešto čime bih to uradila.
Nož i ostala prljavština na podu
Konobarica se pojavljuje i servira jelo drugom gostu koji je sedeo dijagonalno od nas. Dolazi potom do nas i servira nam koka-kolu ali od 0,5l!! Da ne pominjem bez leda. Pitala nas je da li nam je dovoljno hladna flaša kole ili da ode po led. Nismo imali želju da joj objašnjavamo značajnost leda u piću. Kada je otišla spazila sam na najvećem stolu (odmah iza mene) da stoje dva daljinca, jelovnik i novine. Uzela sam da pogledam šta sve imaju na meniju i koliko ćemo platiti ove kole od pola litra. Nigde nisu zavedene te količine. Cena 0,25l je 100din.
Dok smo čekali našu porudžbinu, onaj gost što je već jeo svoju porciju, ustaje i doziva nas. Zamolio nas je da mu pripazimo dok on ode do toaleta (tada sam saznala da neobeležena vrata u mojoj pozadini su ustvari vrata od toaleta). Kada je zatvorio vrata za sobom, pogledali smo šta čuvamo. Na njegovom stolu i okolo nije bilo ništa sem hrane. Mi smo čuvali hranu!
Netaknut oval mesa
Stigla je i naša hrana posle nekog vremena. Ne mogu tačno da preciziram koliko je prošlo. Na sto je servirala oval sa mesom i dve lepinje ispod kojih je bio escajgi u salvetama. „Lepinje se naplaćuju takođe“ rekla je konobarica „Ja sam mislila da ne možete jesti meso bez hleba pa sam vam na svoju ruku donela“ pogledali smo je i zahvalili se. „Jel´ vam treba još nešto?“ Uljudno je upitala. „Tanjiri?“ upitao je moj partner. „Uredu. Sada ću da vam donesem.“ Okrenula se i otišla. Vratila se sa jednim tanjirićem u kome je bio pomfri (u svakom normalnom restoranu to bi bila porcija za jednoga) i još dva (takođe mala) tanjira za nas. Pogledali smo se međusobno i rešili da prećutimo. Na ovalu je bilo sledeće: dve pljeskavice (standardne za hamburger u fast food-u), dva (ne tako velika) ćevapa, dva bela mesa na roštilju, dve vešalice male, dve kobasice, krupno sekcan crni luk i dve polutke paradajza (ovo je valjda dekoracija). Ne mogu reći da je meso imalo loš ukus, jer je bilo – recimo ok, ali ću reći da je to daleko od ponuđene ponude i da nisu iste veličine ta dva primerka istog mesa.
Dok smo mi završavali obrok, konobarica je ugošćavala sledeće goste i uz uslugu konobarisanja ugovarala sebi drugo radno mesto (na drugoj lokaciji). Hteli smo da krenemo, ali nismo mogli da je dozovemo. Kada je konačno došla, sva opravdano ushićena posle dogovorenog posla, tražili smo da nam naplati koliko smo dužni. Kada je ugledala u posudi za lepinje nepojedenu celu jednu (od dve) lepinje, odmah je krenula da kuka kako ne zna šta da radi sada kada smo pojeli samo jednu umesto očekivanih dve, takođe i kako da nam to naplati. Rekli smo joj da je to njen posao i da mi ne znamo kako će ona naplatiti, da odluči sama. „Dve koka-kole 200dinara, jedna lepinja od dve... huh... uh... pa... hajde 50dinara. To je ukupno 250dinara.“ Dali smo joj 500din i trebalo joj je neko vreme da smisli kako da nam vrati kusur. Vratila je sve po pedesetice (valjda da se ne zbuni). Pošto smo se raskusurali rekla je da će sto raskloniti posle, kada odemo!! Tako da smo otišli ubrzo potom a da nam niko nije tražio da negde potpišemo da smo iskoristili kupon, broj lične karte i tako to. Kao da smo bili prvi i jedini do sada koji su došli preko kupona pa nisu znali šta sa nama. Napojnicu nam ni u jednom trenutku nije palo na pamet da damo. Verujem da razumete i zašto.

Sve u svemu neslavno, šokantno i razočaravajuće... ovde se sigurno nećemo vraćati! Ali ćemo i dalje kupovati preko popust.rs ali sa više obazrivosti i pred informacija šta kupujemo.
P.S. Sve fotografije možete pogledati i krupnije klikom na iste.

Nastavak priče o džentlmenima / Continuing about a gentleman



Kada sam objavila post o džentlmenima, ni sama nisam verovala da postoje van moje okoline. Juče sam se razuverila! Ušla sam u autobus na drugoj stanici od početka rute.  Neki mladić, slobodna procena ispod trideset godina, je sedeo na mom omiljenom mestu. Pored njega, do prozora, je bilo slobodno. Malo sam se snebivala jer je to mesto po samom dizajnu autobusa najskučenije, pa je često i prazno. Ipak sam pokazala rukom ka mestu, kao propratni signal da želim proći, i upitala:
„Jel´ slobodno?“
„Evo sedite ovde, ja silazim na sledećoj.“ Reče mladić i ustade.
Dok sam sedela, a i koji minut duže, vrtela sam iznova njegovu rečenicu u glavi. Da li je on meni stvarno persirao? Zašto je ustao toliko pre stanice? Da li džentlmenstvo stvarno postoji? I krucijalno pitanje: Koliko ih još ima u gradu, državi, kontinentu, planeti Zemlji?
Ako postojite, molim vas da podčinite znanjem one koji to nisu...
p.s. puno se zahvaljujem nekim osobama koje ne bih imenovala sada jer se plašim da slučajno izostavim nekoga. Znam da se ne znaju da o njima pišem, jer im je to normalno ponašanje. Samo da pomenem bar nekoliko imena: Aleksandar V., Veselin D., Ivan M., Bojan M. i imena se dalje nižu...

***

When I published a post on the gentleman, even I did not believe that there exist outside of my environment. Yesterday I undeceive myself! I entered the bus at the second stop of the route. A young man, free estimates under thirty years old, was sitting at my favorite place. Next to him, to the window, it was free. I was a little hesitate because it is a place in the most confined part of bus design, and is often empty. But I showed the hand to the place, as additional signal that I wanted to go, and asked:
"Is it free?"
"You may sit here, I get off on the next." Said the young man and stood up.
While I was sitting, and a minute longer, I revolved again and again his sentence in my head. Did he really respects me? Why do he got up so before his station? Do gentlemen really exist? The crucial question: How many are there in the city, state, continent, planet Earth?
If you exist, please submit to knowledge of those who are not gentlemen...
P.S. A lot to thank some people who I would not mention now, because I’m afraid to accidentally leave out someone. I know they do not know that I write about them now, because this is normal behavior for them. Just say a few names: Aleksandar V., Veselin D., Ivan M., Bojan M. and names continue...