Studenti: zaboravljena vrsta

Studenti jednog fakulteta pri beogradskom univerzitetu već danima isčekuju šta će na sednici nastavničkog veća profesori sa dekanom na čelu odlučiti. Pitanja koja su mučila sve studente su uglavnom vezana za dodatne rokove (dodatne šanse da se da još neki ispit).
Hoće li ih biti? Ako hoće, kakav će biti raspored polaganja? Da li će biti jedan ili dva, kao što se ovih dana šuškalo po hodnicima fakulteta? Koliko će biti potrebno da se sakupi bodova za uslov? Hoće li biti zbirnog uslova? I tako dalje...
Kada se famozna sednica završila, onu koju su čekali dve nedelje studenti, ona koja treba da promeni nešto u životima naše omladine i smanji im broj zaostalih ispita, na hodniku se moglo saznati razrešenje ali ne ono koje su svi čekali. Saznalo se samo novo ime za amfiteatar koji su renovirali tokom letnje pauze! Glasanja o studentskim pitanjima nije bilo ni u planu.
Valjda je bitnije kako će se zvati amfiteatar nego ko će uspeti da se izbori za pravo da u njemu sluša predavanja ili malopre pomenuti ne vidi više jer je pomoću dodatnih rokova uspeo da da i poslednji ispit. A možda su samo zaboravili na studente... Najbolje procenite sami.

Bolest koja ne zastareva: Lenjost


Dugo i često se vode polemike o krivici za propušten život, nezadovoljstvo, krizu i ispuštene snove. Stalno tražimo opravdanje i krivce. Obično se oni nalaze u „državi“. Nikada nikome nije palo na pamet da je svako od nas kriv za sve što se njemu samom dešava. I ta „država“ je celina u koju spadamo svi mi pojedinačno. Mislim da svako treba razmisliti zašto nije ono što želi. Mozak je programiran da radi ono što mu se predstavi kao želja ili usputna stanica kao put ka ostvarenju želje. Počnimo čistiti svoj prag s pogledom usmerenim ka cilju.
Ovim blogom sam dokazala sebi jednu stvar u koju sam verovala ali bez dokaza. Lenja sam! Ne za sve i ne uvek. Kada sam na radnom mestu, radni zadatak uradim daleko pre ostalih. Kada sam kući umem da zapnem ali nikada ne završim. Kada pišem… tu je putokaz ka mojim problemima, moje lenjosti. Širi se i na ostale “poslove” koje obavljam iz kreativnosti, poput hobija. To se mora iskoreniti. Uspešni ljudi nisu najpametniji, već najvredniji. Kada radim za druge tu nema mesta, ni vremena za lenjost. Valjda iz straha od sopstvene savesti. Odgovornost bi trebala biti nešto sveto i uvek treba ispoštovati reč. Čudno je to, zar ne? Trebala bih zamisliti da sam sama sebi šef i završiti sve započeto. Da! To bih trebala uraditi istog momenta! Da... e pa odoh dragi moji čitaoci... hvala na pomoći... Predlažem i vama da se uhvatite za neku nezavršenu obavezu i „odobavežete se“ uspešno. Još večeras/danas!

Uspeh... dodjosmo li dotle?

Mnogi ljudi su pisali kako da stignete brzo do uspeha, bolje pamtite, brzo čitate, bolje učite... ali svi se slažu u jednom. Glavni ključ je verovanje u sebe! Ovo nas vodi ka ostvarenju cilja.
Što više verujemo u sebe i upoznamo sebe bolje i brže ćemo ubediti sebe da smo nepobedivi, neuništivi i neustrašljivi! Tri ključne stvari koje nas obično sputavaju jer ih ne posedujemo. Jedan pametan čovek je davno napisao mantru kojom je lečio ljude bez upotrebe ruku, alatki, lekova... Emil Kue. Svojevremeno je govorio: "Svakog dana, u svakom  pogledu, meni je sve bolje i bolje." (Emil Kue "Kako gospodariti sobom", Beograd, 1983; Emil Coue "Self-Mastery Through Autosuggestion", New York: S. Weiser, 1974) ili kako je Silva  preinačio u svojim podučavanjima: "Svakog dana, u svakom pogledu, sve mi je bolje i bolje." (Hose Silva i Filip Mil "Silva metod kontrole uma", Silva Metod 1995). Ovo ponavljati dok sam ne poveruješ u to. Ako nešto mnogo želimo, svim srcem, mozak će to racionalizovati i smisliti kako da najlakše dođe do toga.
Verujmo sebi jer ako ne verujemo u sebe, zašto bi bilo ko drugi verovao u nas?
Jedna posebna osoba u mom životu koja se već dugo bori optimizmom me nadahnula da pišem ovo. Pomenuta osoba je dobila nekoliko teških bitki svojom upornošću i optimizmom, naravno i još nekim drugim stvarima. Molim te zbog svih nas koji te neizmerno volimo ostani nasmejana i pozitivna. Idemo dalje, idemo jače i nasmejanije...

Nije kasno



U poslednjoj trećini svog životnog veka sreli su se u parku. Deka je hranio golubove, dok je baka štrikala. Pogledi su im se susreli. Niko ništa nije preduzeo.
„Kasno je sada za romansu.“ Mislio je deka.
Par dana kasnije, opet ih je sudbina spojila. Našli su se na istoj klupi. Deka je hranio golubove, baka štrikala. Gledali su se ispod naočara, ali nisu progovarali.
„Pogledao me. Znam da jeste. Ali šta može biti od toga?“ mislila je baka.
Klupko vunice joj ispade iz krila i otkotrlja se plašeći golubove. Deka skoči i uhvati ga da ne bi otišlo dalje. Pružio joj je sa osmehom. „Izvolite.“
„Hvala Vam puno. Ja ne bih mogla tako brzo da skočim. Nemam više one godine.“
„Ja još ponekad uspem preveriti vreme.“ Nasmeja se deka i time otpoče razgovor. Pričali su dugo, svakom rečenicom otkrivajući deo sebe. Veče se spustilo na park. Morali su se rastati.
Sutradan na istoj klupi, deka zatiče baku kako ga čeka sa iglom i gomilom vunice.
„Da li biste mi pomogli da namotam ovu gomilu u klupko?“ upita umilno baka.
„Naravno.“ Sedajući kraj nje, spustio je kesu sa hlebom iza sebe i pružio ruke. Razgovor se razmotavao brže od vunice. Dani su prolazili u prijatnom društvu, lepim rečima, nadahnućima i osmesima.
„Ja sam prošao već sva brda i doline, reke i planine, mora i države, kontinente. Video sam razna čudesa. Bavio se skoro svim sportovima, doživeo i proživeo skoro sve što život može da pruži. Zašto bih sada menjao svoju mirovinu za nešto nesigurno pod stare dane?“ upita jednog dana deka baku.
„Zato što je život nepredvidiv. I ja iza sebe imam buran život, ali sada kada sam upoznala tebe shvatila sam da grešim. Počela sam se nadati nekom novom životu koji možemo zajedno izmisliti i proživeti. Život i dalje traje. Ne kažem da ćemo putovati. Ah, naravno, nećemo ni ludovati.“
„Biće teško jer je mladost iza nas.“
„Ali zato imamo jedno drugo - da se oslobodimo i pridržimo, da poguramo i usporimo. Dok pričam s tobom osećam da sve iz prošlosti bledi, nestaje, i da sam spremna za stvaranje nečeg novog. A ti?“
Deka je pustio suzu jer je znao da je ona upravu. On se odavno ne seća svoje burne prošlosti, ne žali za tim danima jer se pomirio da su davno iza njega. Zagrlio je baku i rekao: „Kasno je.“
„Kasno je tek kada jednog od nas ne bude.“

(Autor teksta: Maja Urošević tj. ja :) )