Nije kasno



U poslednjoj trećini svog životnog veka sreli su se u parku. Deka je hranio golubove, dok je baka štrikala. Pogledi su im se susreli. Niko ništa nije preduzeo.
„Kasno je sada za romansu.“ Mislio je deka.
Par dana kasnije, opet ih je sudbina spojila. Našli su se na istoj klupi. Deka je hranio golubove, baka štrikala. Gledali su se ispod naočara, ali nisu progovarali.
„Pogledao me. Znam da jeste. Ali šta može biti od toga?“ mislila je baka.
Klupko vunice joj ispade iz krila i otkotrlja se plašeći golubove. Deka skoči i uhvati ga da ne bi otišlo dalje. Pružio joj je sa osmehom. „Izvolite.“
„Hvala Vam puno. Ja ne bih mogla tako brzo da skočim. Nemam više one godine.“
„Ja još ponekad uspem preveriti vreme.“ Nasmeja se deka i time otpoče razgovor. Pričali su dugo, svakom rečenicom otkrivajući deo sebe. Veče se spustilo na park. Morali su se rastati.
Sutradan na istoj klupi, deka zatiče baku kako ga čeka sa iglom i gomilom vunice.
„Da li biste mi pomogli da namotam ovu gomilu u klupko?“ upita umilno baka.
„Naravno.“ Sedajući kraj nje, spustio je kesu sa hlebom iza sebe i pružio ruke. Razgovor se razmotavao brže od vunice. Dani su prolazili u prijatnom društvu, lepim rečima, nadahnućima i osmesima.
„Ja sam prošao već sva brda i doline, reke i planine, mora i države, kontinente. Video sam razna čudesa. Bavio se skoro svim sportovima, doživeo i proživeo skoro sve što život može da pruži. Zašto bih sada menjao svoju mirovinu za nešto nesigurno pod stare dane?“ upita jednog dana deka baku.
„Zato što je život nepredvidiv. I ja iza sebe imam buran život, ali sada kada sam upoznala tebe shvatila sam da grešim. Počela sam se nadati nekom novom životu koji možemo zajedno izmisliti i proživeti. Život i dalje traje. Ne kažem da ćemo putovati. Ah, naravno, nećemo ni ludovati.“
„Biće teško jer je mladost iza nas.“
„Ali zato imamo jedno drugo - da se oslobodimo i pridržimo, da poguramo i usporimo. Dok pričam s tobom osećam da sve iz prošlosti bledi, nestaje, i da sam spremna za stvaranje nečeg novog. A ti?“
Deka je pustio suzu jer je znao da je ona upravu. On se odavno ne seća svoje burne prošlosti, ne žali za tim danima jer se pomirio da su davno iza njega. Zagrlio je baku i rekao: „Kasno je.“
„Kasno je tek kada jednog od nas ne bude.“

(Autor teksta: Maja Urošević tj. ja :) )