Zlatno doba - da li je to sada?



Ljudi su po prirodi nesrećni i nezadovoljni. Zajedno sa tom činjenicom, čini mi se da se taj osećaj pojačava sa mutacijom naših gena u vremenu.
Ako biste bili dokoni i želeli da dokazujete suprotno, dovoljno je okrenuti se oko svoje ose i pitati ljude kada su (bili) srećni. Svi će govoriti o prošlom vremenu. Mada, ne morate ni da pitate. Dovoljno je da ih čujete. Svi samo kukaju i žale za starim vremenima. Tada im je, kažu, bilo bolje. Upitate li ih da li znaju koje je doba bilo „zlatno doba“ za život, odnosno doba u kojem bi oni voleli da se sada nalaze, dobićete različite odgovore ali će svi biti u prošlosti, od kamenog pa sve do poslenje bitne promene (političke, topografske, klimatske, geografske...). Sada sigurno odmahujete glavom i naslanjate se na naslon stolice u znak negodovanja, ali zastanite i razmislite: Koje je vaše „zlatno doba“ u kojem biste voleli da živite? U prošlosti je, zar ne?
Kako vreme prolazi naša sećanja i emocije se filtriraju i blede. Ona najjača se zadržavaju. Ostaju samo pozitivni osećaji poput šećerne pene, bez slika, tadašnjih misli i realnih događaja. Sada kada smo sve preživeli i progurali sada nam se čini da i nije bilo tako teško i da je sigurno lakše nego sada. Sve je lakše od ovoga što nam se sada događa, što je pred nama. Tom logikom čekaju nas sve gori i gori dani. Na primer, sve toplija leta i sve hladnije zime, jer one zime i leta nisu bila takva. Tada smo mogli da dišemo i funkcionišemo. Zaista? Naravno da ne. To je naš mozak zadržao kao realnu sliku ali je daleko od istine. U ovom konkretnom slučaju dovoljno je otići do neke arhive i proveriti. I u prošlosti smo imali teške situacije ali one nam sada ne prete jer su iza nas. One što nam dolaze ni ne možemo pretpostaviti kakve će biti ali ih se već sada plašimo.
Čoveku uvek fali nešto i uvek će mu faliti nešto. Nezadovoljstvo je deo našeg DNK  lanca. Uvek je bio i uvek će biti. Sumljate li? Da je prvi čovek bio zadovoljan sobom i svojim okruženjem ne bismo došli do ovoga što smo sada (šta god da smo sada).
Razmislite o ovome i slobodno mi se suprotstavite preko komentara ili na mail:
majaurosevic.blogspot@gmail.com
Obavezno odgledajte novi Woody Allen-ov film Midnight in Paris (2011), fatastičan je i ima poentu. Mene je inspirisao da vam ovo napišem. :)

Ivo Andric i ja


Ne mogu iskreno govoriti o gospodinu Andriću kao velikom čoveku jer ga nisam poznavala. Mimoišli smo se u vremenu, i ne mogu da ga procenim kao čoveka, prijatelja, poznanika ili prolaznika.
Ne mogu govoriti o njemu ni kao o velikom nobelovcu jer ni za to nemam prava. Nobelovu nagradu nije samo on primio. Svi koji jesu, sigurno i neosporno su uradili nešto posebno i nazivamo ih velikim ljudima, velikim nobelovcima... ja nisam jedna od njih i nisam dostojna da ih upoređujem.
Gospodina Ivo Andrića izuzetno cenim kao pripovedača. Ne smatram ga književnikom, ali njegova dela jesu književnost. Znao je na prost način da ispriča najteže stvari i događaje.
Ne znam koliko dugo je zapisivao svoje iscepkane misli i da li ih je sam sakupljao, ili je to neko uradio posle njegove smrti i izdao posthumno knjigu "Znakovi pored puta", ali sam zahvalana što postoji i što nam je svima dostupna. Ona je oličenje mudrosti, upornosti, svestranosti, konstantne i neometane upotrebe mozga. 
Smatram, a možda grešim, da je gospodin Andrić pisao u slojevima. Na prvi pogled je sve rekao, ali da li je to sve što nudi? Mislim da ne. Negde usput, kriju se poruke, pouke, saveti...
Sve što želim je da jednog dana sa svojim pisanjem budem dostojna da u svom izlaganju, kada pomenem gospodina Ivo Andrića, smelo izostavim ´gospodin´. Jednog dana...

Na današnji dan (09. oktobar 1892.godine) rodio se Ivo Andrić. Za više informacija o njegovom životu i književnim delima čitalac se upućuje na Vikipediju (Wikipedia).

Potraga i gubitak



Putujući iz države u državu u potrazi za svojom budućnošću, negde je izgubio svoj identitet. Ne uvidevši na vreme svoj gubitak nastavio je da juri. U daljini začuo je svoje ime kako odjekuje. Osvrnuo se, ali ništa nije video. Meseci su prolazili, države su se nizale. Jednog jutra opet je čuo, sada već, poznati odjek svoga imena. Srce mu je zakucalo brže. Osvrnuo se u nadi da će naći izvor zvuka koji ga proganja, ali nije mogao. Godine su prolazile, mladić je stario. Par godina unazad umorio se jureći svoju budućnost i rešio da proživi ostatak svog života negde na kraju sveta. Udobno smešten u svoju fotelju, prekriven ćebetom, gledao je putopisni program. Pokazivali su razna mesta i on je prepoznao svako, prisećajući se šta je tamo radio i kako je bio mlad i pun entuzijazma s verom u bolju budućnost. Prikazali su mesto gde se rodio i odakle je potekao. Srce mu je kucalo mladalački ponovo, začuo je poznati eho svoga imena najglasnije no ikada, ali oči, um i duša nisu poznali ovo mesto. Ono, kao i njegov identitet, se davno izgubilo u vremenu i prostoru. S velikom prazninom u sebi, glasom koji se gubio u daljini i aritmijom srca, koju nije mogao objasniti sebi, uzeo je daljinski upravljač i promenio kanal.



Iz mog opusa objavljenih priča. Nastala 2008. godine i objavljena je među u najkraćim pričama iz 2009.godine u knjizi “Najkraće priče 2009” (“Alma”, 2010). Celu zbirku možete download-ovati u pdf-u sa sledećeg linka: 

ili kupiti preko njihove online stranice. 

(Za detaljnija uputstva čitalac se upućuje na sajt izdavačke kuće "Alma")
Nadam se da će vas navesti na razmišljanje...