Revolt protiv MUST i malo vise od toga

Povučena na razmišljanje od strane štiva „Vidimo se u Kapkejk kafeu“ i nedavnih enterijerskih promena u mojoj omiljenoj kornjači shvatila/zaključila sam da je ljudima opuštena i prijatna atmosfera onda kada poziraju, kada su opterećeni izgledom. Devojke streme ka ležernom oblačenju, ne da bi bile opuštene i da se osećaju udobno u svojoj garderobi, već da bi davale takav utisak. Čast izuzecima, znam da ih ima.
Nekada je „Kornjača“ bila opušteni pab za pivopije i lokalce, mesto gde uz malo posto alkohola u krvi mogu da otresu napetu svakodnevicu. Pab čak i nije naš oblik ugostiteljstva. Kod nas su postojale kafane koje su, kao i pravi pabovi, poslastičarnice i tako to, u izumiranju. Gazde uvode razne vrste kafa, sokova i „fensi“ nameštaj sa dezenima po poslednjim modnim trendovima. Enterijer postaje uštogljeniji i svi se pretvaraju u moderne kafiće koje „must go“ (morate obići). Sve se prilagođava brzom i modernom životu.

Zašto nešto „moramo“ obići, posetiti, biti negde? Da li smo mi gospodari samog sebe ili su nam gospodari reklame, trendovi, brendovi i ostali da vladaju nama kao ovcama? Kako vreme odlazi sve više ličimo na masu kojom se manipuliše. Radimo da bi zaradili da posedujemo, ili iznajmimo, trendi stvari i posetimo trendi mesta koja obiluju trendi opremom, brzom hranom (svi se sada trudimo da živimo zdravo i jedemo travu, nije kao da je nešto falilo našoj gici, jaretu i ostalim životinjama koje su nas do juče okruživale) i trendi kafama na trendi lokacijama.
Zatvorili su većinu kultnih mesta ovog grada.  „Ruski car“ (sagrađen 1926.) na početku (kraju) knez Mihailove ulice u centru grada je zatvoren i otvara se (u pripremi je da ga zaposedne) picerija! Picerija u samom centru grada gde su svi turisti koji žele videti „neki tamo“ Beograd. A gde je, nekada čuvena "Grčka kraljica" restoran takođe u knez Mihailovoj ulici bliže Kalemegdanu (sagrađen 1835.)? Ništa nije sveto, niti pod bilo kakvom zaštitom.
Skadarlija. Ulica boema, jedini deo starog Beograda koji je zadržavao dušu. Mesto gde su kafane nekada bile mesta gde su turisti rado svraćali, gde se uveče čula uživo starogradska muzika (prepleteni zvuci od kafane do kafane), spremala jela sa roštilja, prebranac, sarma i ostala tradicionalna jela (naravno da nisu sva naša ali su toliko dugo u našoj kuhinji da smo ih odavno usvojili) uz razne ponude rakije i vina. Gde je sve to nestalo??? Zašto trešti haus muzika iz kafića, i zašto u Skadarliji ima kafića? Zar gubimo sve zarad nečeg „must go/have“?