Zena koja razume bol


Aleksandra Luković, žena koju morate upoznati. Vedra, nasmejana sa plavim kovrdžama, jedinstvenim stilom i razume značenje reči bol.

Elem, da počnem priču od početka.

Sestra i ja smo preko kupona za fotoepilaciju otišli prvi put u Medika Lajf (Medica Life). Vedra, prijatna devojka u belom mantilu nam je otvorila vrata i uvela u taj svet.
„Da li je bolno?“ bilo je prvo što sam pitala.
„Veoma. Ali kratko traje. Ne brini, preživećeš.“ Odgovorila je sa izuzetnom smirenošću poput kakvog krotitelja bolova u čiji kavez ću za koji minut kročiti. Naravno da sam joj bar tri puta napomenula da se izuzetno bojim bola i da sam apsolutno intolerantna na isti. Jednostavno se bol i ja ne podnosimo. Do trenutka kada sam legna na krevet osećala sam se sigurno i samouvereno, ali onda me sve to napustilo.

„Molim Vas samo u trenutku kada prinesem ovu spravu nemojte skakati, ili se barem dosta trudite.“ Rekla je Aleksandra s osmehom koji je govorio da će sve brzo proći. Nije mi bilo do smeha, ali se neki prestravljen promolio kroz zube.
„Pa ne mogu da obećam, ali trudiću se. Ali sigurno, ovo već mogu da obećam, ću da vičem. Da se derem, tačnije.“
„Ma slobodno. Ako Vam je tako lakše, možete me i psovati, meni ne smeta, samo da se što manje pomerate dok škljocnem.“ Dok smo pričali tretnam je počeo. Bolelo je. Peklo je. Izuzetno. Ali nisam to mesto rada pomerila ni za santimetar. Malo sam ispuštala glas, ali je bilo daleko manje od očekivanih krika znajući svoje „sposobnosti“. 

Dok je radila pričale smo o bolovima. Razmenile smo svoje stepene strahova od bolova i tada sam shvatila da ona razume bol. Ne reč u rečniku, već odistinski razume kada se neko boji bola. Fascinirala me - tada i na tom mestu. Svako škljocanje je bilo izuzetno bolno, ali trenutno bolno. Aleksandra bi mesto koje posle škljocanja počne da bridi tapkala ili utrljavala kako bi bol brzo nestao. Kada su bili baš jaki bolovi na kratko bi stala dok joj ne kažem da možemo nastaviti. Po završetku regije je mazala pantenol gel i sve bi se smirilo.

Na drugom tretmanu na nekim delovima sam pitala: „Koliko još? Ne znam koliko još mogu da izdržim.“ Bolovi su bili neočekivano jači. Odgovarala je što preciznije: „Još bar dva do tri mesta.“ Ili „Još ovaj jedan da pokrijemo sve...“ Ta tačna informacija mi je pomogla da psihički prebrodim ostatak a ne upadnem u panični šok, što ume da mi se dogodi npr. kod zubara (uvek insistiram da se radi bez anestezije jer ne volim igle). Njena smirenost nad mojom fizičkom uznemirenosti je među ostalim stvarima doprinelo da ja preživim sve i vratim se posle četiri nedelje za dalje.

Aleksandra hvala ti i vidimo se u septembru!

Napomena: Za kompletnu uspešnost potrebno je 4-6 tretmana.