Teška vremena prijatelju moj...



Драги моји,

Пре неколико месеци је био мој последњи пост на овом блогу. Нисам вас заборавила и вредно сам сакупљала и архивирала догађаје и места али некако нисам налазила снаге ни времена да их и објавим на ваљани начин. Све то и даље стоји у рачунару у мојој соби у коју се трудим да не улазим по цео дан.
Свака година са собом носи нове ударе среће и туге, у једнаким дозама. И без обзира колико сам их већ доживела и преживела, свака ме ухвати неспремну и изненади.
Негативне сам упијала и скривала у себи од себе, а лепим се радовала и безглаво јурила по још.
Баланс живота је неизбежан јер да немамо ружне, не би знали да ценимо лепе, зар не? Сурово звучи? Знам! Али је истина.

                У марту месецу, док сам учествовала у припреми трећег броја Анита Меи магазина, добила сам веома лошу вест. Мој светионик позитивне енергије и оптимизма, који ме је својим делима и поступцима водио по мору песимизма и туге да не потонем, се угасио. Вест ме паралисала. Нисам плакала, нисам схватила.
Отишли смо, моја породица и ја, на последњи испраћај у место које нисам видела годинама.
На улазу у имање ме обузео неки осећај као да ми неко кида делове тела. Сваки корак који сам даље правила је био тежи од претходног. Гледала сам ту кућу која је чувала успомене на неки други живот, чувала је дечију безбрижност. Сећања су навирала са свих страна гушећи ме. Отрчала сам иза куће и тада чула крик. Ужасан крик. Мој крик. Сва туга због изгубљених живота људи који су ми били ослонац почела је да избија на очи, на уста. Као да то нисам ја, већ дете до кога је коначно допрла свака смрт која се догодила за последњих девет година. Сви ти људи, сва та лица, сва та љубав, сва та туга...
Вратила сам се за град и покушала да наставим живот. Не знам да ли сам била иста или промењена... не могу да судим о себи јер нисам хтела ни да се погледам.
                Неколико месеци касније имали смо срећну прилику и догађај. Старија сестра се удавала. Покренуле су се неке емоције и била сам најсрећнија особа на свету. Хтела сам да је поделим са некиме...
Играло се, певало се из свег гласа, жуљале су ципеле, летела је сукња али остало се на ногама до краја.
И тада када сам била срећна, гледала сам да искористим то време и што више ствари завршим. Нисам стизала да седнем за компјутер и припремим постове од пословних састанака, припреме магазина и одласка у природу на освежење.
                Лето је, уз необично време, брзо прошло. Брига о једном члану породице се тада интезивирала. До компјутера нисам долазила сем да "напуним батерије" гледајући туђе измишљене животе. Мој се некако чинио, уз друге ствари које су се догађале, превише тужан и стваран. Нису то били најбољи дани мог живота али ни најлошији. Све се успорило... Једина мисао од јутра до мрака била је брига, све док није напустио овај свет. Тада је бригу заменила туга.
У ту чорбу су се умешала још два састојка донета чврстим одлукама предвођене дугорочним размишљањем.
                Одрекла сам се свесно једанаест година свог живота и отпочела бланко страну да исписујем сасвим новом тематиком.
Када сам уронила у одабрану тематику да спасем што се још да спасити схватила сам да сам пре дванаест година свој живот усмерила на погрешан пут и асфалтирала га свим својим ресурсима, дала све од себе. Ово сада је прави пут, онај о коме сам сањала и онај којим сам желела да идем.
И шта сам радила последњих једанаест година? Трошила природне ресурсе планете Земље које су могли боље да искористе људи којима не недостају године. Онима који су сваку годину испунили и искористили све њене дане и стигли до циља.
Не кајем се и не сумљам у свој избор, али ми је тешко.
                Свесно сам била један од актера у разилажењу. Кренула сам другим путем од једине особе са којом сам могла да замислим старост.
Била је то најдивнија веза коју сам имала са људском особом и најдивније разилажење од исте.
Не кајем се за једногласну споразумну одлуку, али тешко ми је.
                Ову горку чорбу са три састојака сам појела у неколико дана размака. Сваки залогај је кроз грло прошао као оштро камење.
Наредни месец сам упознала све могуће туђе животе како не бих мислила на свој.
                Моја старија сестра чека бебу. Једва чекам да чујем срећну вест и да ми подари најлепшу сестричину. Чак сам веома нестрпљива, као у време када сам веровала да децу доносе роде и да сам млађу сестру добила стрпљењем док нека рода не слети на наш кров.
Радујем се из свег срца! Иако сам била уз њу током трудноће, једва чекам да видим малу тигрицу и додирнем јој мале ручице, да видим млади живот и како се баланс у мом опет успоставља.

                Нема ноћи да не мислим на људе који нису више са мном, на овај или онај начин: на мој светионик, на блиску особу из куће или љубав мог живота...
Јутро носи нови дан и нове догађаје. И поред свега што сам вам написала, живот јесте леп али никад нисам рекла, нити ћу рећи, да је живот лак. Он носи свакакве осећаје, догађаје, одлуке, размишљања и на већину можемо сами утицати, само када склонимо емоције, преиспитамо све чиниоце у одлуци и рационализујемо ствари. Није и никада неће све бити црно и бело јер између стоји цео спектар боја, а ми се морамо помирити с тиме и узети свој живот у своје руке.
Идемо даље... Биће тешко, али то је једини пут. Колико ћемо се брзо кретати зависи од брзине и тачности одлука које доносимо, али и колико се брзо подижемо са пода када паднемо.