Balkanska šaputanja

Panta i ja na dodeli zahvalnica

Ekskluzivno, samo za moj blog, otkrivam sadržaj moje priče "Gospodin Pera" koju je objavio PantaOz Publishing 2009.godine u Brisbejnu, Australiji, u okviru zbirke "Balkanska šaputanja". Autorska prava i dalje zadržavam ja tako da ovaj tekst ne možete kopirati i zloupotrebljavati u svoje svrhe.

 

Gospodin Pera

Ovo je priča o gospodinu Peri. 

Gospodin Pera je jedan mudar, hrabar čovek dobre duše, u narodu poznat po svojoj čestitosti. Niko nikada za njega nije mogao čuti lošu reč, omiljen u društvu, a ipak još uvek ostade neženja. Previše izbirljiv, mislite u ovom trenutku? Možda. A možda se za njega nikada nije našla prava devojka, čestita, mila i draga.  

Jednog dana dok je gospodin Pera pridržavao vrata staroj gospođi, punih ruku i užurbana pored njega je prošla devojka lepršave duge kose boje čokolade.  Perin pogled ju je pratio opčinjen njenim cvetnim parfemom… 

“ Ko je ta devojka?” – razmišljao je gospodin Pera.  

Lepa duga kosa, vitak stas, zanosan miris ostavili su gospodina Peru bez reči i pokreta… Stara gospođa je ušla u zgradu a Pera je ostao na ulazu držeći vrata. Sada je već zurio u praznu ulicu zamišljajući samo nju…  Gospođa se okrenu i videvši Peru zamisljenog, osmehnu se i reče pri odlasku: “Hvala, gospodine Pero.” Time trže Peru iz zamišljenosti. Pogled mu pade dole, razočaran što je nešto tako lepo, nestalo u trenu. Kraj svojih nogu vide crvenu maramu kako bespomoćno leži na asfaltu.  Znao je da je njena, ali nije znao kako da je nađe i da joj vrati... Tužan podiže maramu, prinese je licu i oseti poznati cvetni miris, koji mu je vratio zamišljenost na lice i izmamio širok osmeh. Bio je to osmeh od milion dolara... Maramu je poneo sa sobom i seo u obližnji kafic u nadi da će se devojka vratiti po nju.  Ispio je dve kafe a devojke nije bilo. Tužan ali nimalo obeshrabljen, krenuo je kući.

Sledećeg jutra, uporan da je nađe, lutao je okolnim ulicama gledajući u prolaznike. Snaga ga je vremenom lagano napuštala kao Sunce vedro nebo toga dana. Rešio je da odustane i sutra pokuša ponovo. Stvarajući imaginarnu ličnost u svojoj glavi na tren mu se učini poznati cvetni miris. Brzo se okrenuo  ali od nje ni traga. Gospodin Pera je mislio da ga je opsesija o devojci koja možda postoji samo u njegovoj mašti dovodi do umišljanja... Samoanalizu mu prekinu zvuk zvona sa vrata prodavnice cipela pored koje je prolazio. Iz prodavnice istrča ona! Bila je lepša od Venere. Lepa duga kosa boje čokolade koja se viorila na vetru, ružičasta lepršava haljina koja joj se slivala niz telo, duge noge koje su trčale u novim sandalama... Pera je samo stajao opčinjen prizorom. Ni reči ni pokreta od njega nije bilo opet. U žurbi je, ne gledajući, naletela pravo na Peru i trgla se:

“Izvinite…” – rekla je umilnim glasom kroz iskren osmeh.

Pera je i dalje samo stajao bez reči. Devojka nastavi užurbano sa kesama niz ulicu.

“Izvinite, izvinite… izvinite, prelepa gospođice…” – vikao je Pera za njom.

Ona se okrenu i Pera krenu ka njoj. Sa niskog balkona ubra cvet, stavi ga u njenu maramu i pruži joj.

“Ova marama Vam je ispala dok ste žurili pre neki dan…”

“Hvala, hvala najlepše” – zahvali se ona.

Kada je videla cvet zarumene se i nabaci neki stidljivi osmeh sasvim nesvesno.

“Mogu li Vas ponuditi kafom u obližnjem kafiću?” – smelo nastavi Pera.

“Gospodine hvala što ste mi vratili maramu, ali ja stvarno žurim… Drugi put” – osmehnu se spremna da krene.

“Ali gospođice… prelepa gospođice… učinite mi čast da Vas bar otpratim do kuće, da još malo uživam u Vašem društvu.”

Devojka ne reče ništa, samo se blago osmehnu i krenu, a Pera je pošao za njom…

Maja Urošević