Bes. Razjarenost pomahnitalog bika u areni. Svi
gledaju i očekuju nešto. Bik se okreće oko sebe zaslepljen besom. Smeju se.
Raduju se. Gurkaju se. Oni znaju nešto. Oni znaju više. Pogled na jednu stranu.
Ne vidi ali oseća nevino sleganje ramena i osmeh. Pogled na drugu stranu. Oseća
nadmenost od prednosti i smeh. Poniženje, nemoć, bes. Diše na nos šireći svoj
ozbiljni dah među svet i ćuti. Ne progovara a tako bi pustio najjači urlik
pogođene zveri. Kopitu podiže u predelu srca. On krvari. Spušta pogled. Shvata
da je ranjen. Obliva ga hladan znoj i naviru suze. Beži u svoje sklonište ali
oni ga prate. Smeju se. Radosni su. Želi da ih nema. Ali ova želja se ne
ostvaruje. Oni su mu najbliža bića i nikuda neće otići. Ni sad ni ikad. Pomirio
se s tim, skupio svu snagu i uzvratio im osmeh.
Iz opusa neobjavljenih priča 2012.
autora Maje Urošević, tj. mene.
0 Comments