Postala sam tetka!

Imam jednu jako lepu vest da podelim sa svima vama:

30.11.2013. u 19h sam postala tetka jednoj preslatkoj devojčici koja se zove Anja Aranitović!

Kada nam je zet javio, od prevelikog naboja emocija su mi krenule suze. Zaista sam toliko uzbuđena i emocije su mi toliko jake, a još nemam onaj pravi osećaj sreće kao što sam imala kada sam bila dete. Kao da više ne umemo da osetimo radost čak i kada je u punom svom sjaju.

Kada nam je zet poslao prve Anjine fotografije emocije su me preplavile ponovo. Tek kada sam gledala slike moj mozak je počeo da shvata šta se događa i da prihvata činjenicu da se nešto lepo dogodilo.

Sve to me navelo da se zapitam da li smo svi oguglali na emocije i ako jesmo, zašto je to tako? Da li je zbog brzog života? Da li je zbog toga što nas stalno okružuju ružne, tužne i stresne vesti do te mere da one male lepe stvari koje čine balans ni ne primećujemo, već ih uzimamo zdravo za gotovo...? Ili nam se možda ovako velike lepe stvari događaju toliko retko da nismo sposobni da ih prihvatimo jer ne verujemo da se baš nama događaju?

Sve u svemu, javljam kako je držati bebu u naručiju. Jer tetka je majka sa polovičnim radnim vremenom. :)