Mala je granica između sreće, zbunjenosti, očekivanog...
Sve, mi smo već izgubili. Niko se više ne raduje lepim iznenađenjima iskreno i
od srca. Srce možda jeste puno ali lice to više ne zna da pokaže i iznese
napolje.
Pogledajmo dete u radnji koje moli za neku igračku.
Lice mu je izobličeno i na njemu se jasno vidi iskrena želja da poseduje baš tu
igračku i da je baš to što će njegov svet upotpuniti. Oči su krupnije i imaju
neki čudno tužan sjaj. Ne moraju ni reč reći, na njima se to vidi. Kada im
roditelji željenu igračku kupe, sreća kao neverovatan zrak iz njih se rasipaju
po čitavoj prostoriji poput najlepše zvezdane prašine iz najlepših bajki. Njihova
sreća je čista i iskrena. Veličina dečijeg srećnog srca se ne može ni porediti
sa veličinom srca odraslog čoveka koji je dobio svoj životni san na tacni. Ono
je trilion puta veće, a dobilo je samo jednu igračku koju će verovatno prerasti
za nekoliko dana i baciti na gomilu bivših sreća, bivših igračaka…
Šta se to dogodilo sa nama? Gde je nestala naša
iskrenost? Gde je nestala naša sreća? Gde smo nestali mi???
(Autor teksta: Maja Urošević tj. ja :) iz opusa za sada neobjavljenih priča)
0 Comments