Restoran Galeb ili veliko razočarenje


Moram da vam ispricam sa čime sam se juče susrela…
Moj partner i ja smo pre neko vreme kupili ponudu preko popusti.com (preko kojih smo i do sada kupovali bez zamerki) 480 din umesto 1200 din za mešano meso za dve osobe u restoranu Galeb! Uživajte u obilnim porcijama! Popust 60%!
Lokacija: Vučićev prolaz 2, kod okretnice autobusa 55 na Zvezdari
Opis ponude: Vešalice, ražnjici, ćevapi, kobasice, pljeskavice – meso sa roštilja toliko je ukusno da bi ga mnogi od nas mogli jesti – stalno!
 
Došli smo na okretnicu 55-tice i moj partner mi je pokazao da smo našli taj restoran Galeb bez muke. Ono što nisam očekivala, kada sam kupila kupon je da se nađem pred šalterom Fast Food-a. Razočarana, potražila sam očima gde bismo mogli da sednemo, jer nisam verovala da će nam porciju mesa (oval) servirati u nekoj nazovi bašti preko puta ulice gde su ljudi jeli pljeskavice u papiru. Dakle, šalter i baštu za serviranje jela deli ulica gde prolaze kola! Levo od šaltera smo ugledali neke ljude koji su sedeli ispred nekih vrata i pili pivo. Činilo nam se da su deo osoblja koje duvani i pije ispred lokala. Prošetali smo malo (da se oporavimo od šoka i dogovorimo da li smo spremni da ipak iskoristimo kupon) i vratili se na šalter. Tamo nije bilo nikoga. Trupkala sam nestrpljivo prstima po limu ne bih li dala neki zvučni znak da čekam uslugu. Posle dobrih 10min stajanja, kada nisam obraćala više pažnju, pojavila se neka žena. Upitala sam: da li je ovo restoran Galeb za koji imam kupon, ona je odgovorila da je nova i da ne zna o čemu ja pričam. Okrenula se i doviknula koleginici, na šta joj ova odgovorala da imaju tu akciju i rekla nam da odemo levo od šaltera uz stepenice gde je restoran. Pao mi je kamen sa srca kada sam saznala da ima nešto još… ono što nismo znali je: Gde su te stepenice? Zaputili smo se čak na parking mesare pored njih i naišli smo na rešetke. U povratku, skoro rešeni da odustanemo, moj saputnik spazi stepenice. Ispred vrata (gde bismo trebali da prođemo) su sedeli, gore pomenuti. Dovoljan razlog zašto ih ja nisam videla.

Enterijer restorana i konobarica
Popeli smo se uz stepenice (gde je rukohvat bio mastan) i sam prizor nas je šokirao. Malo mestašce, sa vidljivom nehigijenom. Ugledali smo sto u ćošku i krenuli ka njemu. U stopu nas je pratila konobarica, ili šta je već ono bilo. Nismo ni seli, ona je krenula u priču sa nama. Pokazala sam joj svoju privatnu cedulju na kojoj je bio zapisan broj kupona, koju je ona uzela u ruke (mislila sam samo da pogleda) i posle razgovora odnela sa sobom. Nekoliko puta sam joj napomenula da nismo mogli da ih dobijemo telefonom, što je ona bez obrazloženja preskočila. Rekla je da piće nije uračunato u kupon, da to posebno plaćamo (što je uredu napomena, ali već smo znali kada smo kupovali kupon) i da moramo da sačekamo dok se hrana spremi. Naručili smo dve koka-kole sa ledom bez limuna. Ona je rekla da nam ne treba led jer je kola baš hladna (ne znam zašto je ona procenjivala kolinu hladnoću koju ću ja da pijem?!), ali ako nam bude treabla ona će doneti, ali ne zna kako? I pogledala u mog partnera. On joj je predložio nekoliko kockica da stavi u čašu i donese uz, kako bismo se sami služili. (Naravno da se to nije dogodilo!). Tek po “dogovoru” ona je otišla i bukvalno nas pustila da sednemo. 
Stolnjak - sa masnim mrljama i mrvama
Krenula sam da smestim torbu na stolicu u ćošku i usledio je sledeći šok. Nož sa polomljenom čačkalicom na podu, na vrlo vidljivom mestu ka zidu (kao što i sami možete videti). Konobarica je nekoliko puta bila u blizini noža ali ni jednom (do kraja ove priče) nije podigla i odnela. Sedeli smo i osmatrali blago očajni enterijer dok su u pozadini se čuli zvuci sa kasetofona i televizora u isto vreme! Naš stolnjak je bio skoro ceo umašćen. Ni drugi nisu bili manje umašćeni, gledala sam. Da pojasnim. Stolnjak, sem što je gužvav i ima mrve od lepinje ima i masne fleke, svuda. Na njemu se nalazio set ulje, sirće, so i biber. Ceo mastan! Toliko da nisam rukom htela da ga pomerim, nego sam tražila nešto čime bih to uradila.
Nož i ostala prljavština na podu
Konobarica se pojavljuje i servira jelo drugom gostu koji je sedeo dijagonalno od nas. Dolazi potom do nas i servira nam koka-kolu ali od 0,5l!! Da ne pominjem bez leda. Pitala nas je da li nam je dovoljno hladna flaša kole ili da ode po led. Nismo imali želju da joj objašnjavamo značajnost leda u piću. Kada je otišla spazila sam na najvećem stolu (odmah iza mene) da stoje dva daljinca, jelovnik i novine. Uzela sam da pogledam šta sve imaju na meniju i koliko ćemo platiti ove kole od pola litra. Nigde nisu zavedene te količine. Cena 0,25l je 100din.
Dok smo čekali našu porudžbinu, onaj gost što je već jeo svoju porciju, ustaje i doziva nas. Zamolio nas je da mu pripazimo dok on ode do toaleta (tada sam saznala da neobeležena vrata u mojoj pozadini su ustvari vrata od toaleta). Kada je zatvorio vrata za sobom, pogledali smo šta čuvamo. Na njegovom stolu i okolo nije bilo ništa sem hrane. Mi smo čuvali hranu!
Netaknut oval mesa
Stigla je i naša hrana posle nekog vremena. Ne mogu tačno da preciziram koliko je prošlo. Na sto je servirala oval sa mesom i dve lepinje ispod kojih je bio escajgi u salvetama. „Lepinje se naplaćuju takođe“ rekla je konobarica „Ja sam mislila da ne možete jesti meso bez hleba pa sam vam na svoju ruku donela“ pogledali smo je i zahvalili se. „Jel´ vam treba još nešto?“ Uljudno je upitala. „Tanjiri?“ upitao je moj partner. „Uredu. Sada ću da vam donesem.“ Okrenula se i otišla. Vratila se sa jednim tanjirićem u kome je bio pomfri (u svakom normalnom restoranu to bi bila porcija za jednoga) i još dva (takođe mala) tanjira za nas. Pogledali smo se međusobno i rešili da prećutimo. Na ovalu je bilo sledeće: dve pljeskavice (standardne za hamburger u fast food-u), dva (ne tako velika) ćevapa, dva bela mesa na roštilju, dve vešalice male, dve kobasice, krupno sekcan crni luk i dve polutke paradajza (ovo je valjda dekoracija). Ne mogu reći da je meso imalo loš ukus, jer je bilo – recimo ok, ali ću reći da je to daleko od ponuđene ponude i da nisu iste veličine ta dva primerka istog mesa.
Dok smo mi završavali obrok, konobarica je ugošćavala sledeće goste i uz uslugu konobarisanja ugovarala sebi drugo radno mesto (na drugoj lokaciji). Hteli smo da krenemo, ali nismo mogli da je dozovemo. Kada je konačno došla, sva opravdano ushićena posle dogovorenog posla, tražili smo da nam naplati koliko smo dužni. Kada je ugledala u posudi za lepinje nepojedenu celu jednu (od dve) lepinje, odmah je krenula da kuka kako ne zna šta da radi sada kada smo pojeli samo jednu umesto očekivanih dve, takođe i kako da nam to naplati. Rekli smo joj da je to njen posao i da mi ne znamo kako će ona naplatiti, da odluči sama. „Dve koka-kole 200dinara, jedna lepinja od dve... huh... uh... pa... hajde 50dinara. To je ukupno 250dinara.“ Dali smo joj 500din i trebalo joj je neko vreme da smisli kako da nam vrati kusur. Vratila je sve po pedesetice (valjda da se ne zbuni). Pošto smo se raskusurali rekla je da će sto raskloniti posle, kada odemo!! Tako da smo otišli ubrzo potom a da nam niko nije tražio da negde potpišemo da smo iskoristili kupon, broj lične karte i tako to. Kao da smo bili prvi i jedini do sada koji su došli preko kupona pa nisu znali šta sa nama. Napojnicu nam ni u jednom trenutku nije palo na pamet da damo. Verujem da razumete i zašto.

Sve u svemu neslavno, šokantno i razočaravajuće... ovde se sigurno nećemo vraćati! Ali ćemo i dalje kupovati preko popust.rs ali sa više obazrivosti i pred informacija šta kupujemo.
P.S. Sve fotografije možete pogledati i krupnije klikom na iste.