Dugo i
često se vode polemike o krivici za propušten život, nezadovoljstvo, krizu i
ispuštene snove. Stalno tražimo opravdanje i krivce. Obično se oni nalaze u
„državi“. Nikada nikome nije palo na pamet da je svako od nas kriv za sve što
se njemu samom dešava. I ta „država“ je celina u koju spadamo svi mi
pojedinačno. Mislim da svako treba razmisliti zašto nije ono što želi. Mozak je
programiran da radi ono što mu se predstavi kao želja ili usputna stanica kao
put ka ostvarenju želje. Počnimo čistiti svoj prag s pogledom usmerenim ka
cilju.
Ovim blogom
sam dokazala sebi jednu stvar u koju sam verovala ali bez dokaza. Lenja sam! Ne
za sve i ne uvek. Kada sam na radnom mestu, radni zadatak uradim daleko pre
ostalih. Kada sam kući umem da zapnem ali nikada ne završim. Kada pišem… tu je putokaz
ka mojim problemima, moje lenjosti. Širi se i na ostale “poslove” koje obavljam
iz kreativnosti, poput hobija. To se mora iskoreniti. Uspešni ljudi nisu
najpametniji, već najvredniji. Kada radim za druge tu nema mesta, ni vremena za
lenjost. Valjda iz straha od sopstvene savesti. Odgovornost bi trebala biti
nešto sveto i uvek treba ispoštovati reč. Čudno je to, zar ne? Trebala bih
zamisliti da sam sama sebi šef i završiti sve započeto. Da! To bih trebala
uraditi istog momenta! Da... e pa odoh dragi moji čitaoci... hvala na pomoći...
Predlažem i vama da se uhvatite za neku nezavršenu obavezu i „odobavežete se“
uspešno. Još večeras/danas!
0 Comments