Princes krofne sa čokoladom

Kao i ostali recepti koje sam ovde objavila, ne tvrdim da su originalni, ali su nekako našli put do moje kuće i mi smo ih prisvojili i malo modifikovali.
Svi znate da sam veeeliki fan čokolade i da sam vrlo probirljiva po pitanju iste. Ali da je uvek volim umetnuti gde god mogu. Tako je nastao i ovaj recept.


The Red Dragon Inn 2

Ovo je jedan od pripremljenih postova koji nikako da se pojave, odnosno, jedan koji je trebao biti odmah posle posta o kafe-radionici "Brat Če" i društvenim igrama.

the Red Dragon Inn 2
U vreme sve brže i razvijenije tehnlogije postajemo više vezani za kuću i računare. Slažem se da ne trebamo da zaostajemo za tehnologijom i da je znanje u toj oblasti veoma važno za dalji napredak, ali isto tako mislim da su i međusobni ljudski odnosi veoma bitni za dalji napredak individue.

Galaktika i mi

Svet je nastao pre nas, svet je postojao pre nas, svet se urušava od kako smo došli mi.
Iako svet doživljavamo kao da je zagarantovano njegovo postojanje dok "ima nas", nesvesno ali i svesno ga uništavamo. Uvek imamo razlog, opravdanje ili izgovor zašto smo nešto uradili protivno zakonima prirode i zašto smo napravili još jedan korak ka uništavanju iste. 
Da li se neko zapitao kako ćemo živeti kada uništimo svu prirodu oko nas? Ima li nama života bez prirode? Da li ste svesni da smo mi samo jedna vrsta živih bića na ovoj planeti? I nismo najjači, ni najbolji, niti smo neuništivi...

Postala sam tetka!

Imam jednu jako lepu vest da podelim sa svima vama:

30.11.2013. u 19h sam postala tetka jednoj preslatkoj devojčici koja se zove Anja Aranitović!

Kada nam je zet javio, od prevelikog naboja emocija su mi krenule suze. Zaista sam toliko uzbuđena i emocije su mi toliko jake, a još nemam onaj pravi osećaj sreće kao što sam imala kada sam bila dete. Kao da više ne umemo da osetimo radost čak i kada je u punom svom sjaju.

Kada nam je zet poslao prve Anjine fotografije emocije su me preplavile ponovo. Tek kada sam gledala slike moj mozak je počeo da shvata šta se događa i da prihvata činjenicu da se nešto lepo dogodilo.

Sve to me navelo da se zapitam da li smo svi oguglali na emocije i ako jesmo, zašto je to tako? Da li je zbog brzog života? Da li je zbog toga što nas stalno okružuju ružne, tužne i stresne vesti do te mere da one male lepe stvari koje čine balans ni ne primećujemo, već ih uzimamo zdravo za gotovo...? Ili nam se možda ovako velike lepe stvari događaju toliko retko da nismo sposobni da ih prihvatimo jer ne verujemo da se baš nama događaju?

Sve u svemu, javljam kako je držati bebu u naručiju. Jer tetka je majka sa polovičnim radnim vremenom. :)