We Fly Bgd ili Nike trka

Ova godina se spontano pretvorila u sportsku. Ne znam tačno kada je krenula želja za tolikom aktivnošću ali ne prestajem da iznenađujem sebe.



Sportom se bavim od kada znam za sebe, a po slikama, slajdovima i brojim snimcima koji se čuvaju kod mojih roditelja, se vidi da to seže i ranije. O prvim sportskim akcijama ću u nekom drugom postu kada prikupim tačne infomracije kao i slike od mojih.

Poenta je da - nikada nisam trčala samo da bih trčala. Čak sam i u osnovnoj školi imala problem sa trčanjem (ono - na toliko i toliko metara, pa oko terena i tako to, seća se neko kako je bilo). Uvek bi se skoncentrisala na samo trčanje i to bi mi predstavljalo veći napor nego na primer da stignem loptu ili lopticu u nekom sportu. Zato je ova trka baš posebna za mene.


Danima smo se premišljali da li da učestvujemo ili ne. Pa smo tražili po netu kada se održava da vidimo ima li još vremena za premišljanje. Na internetu mi nije izbacivao željene rezultate jer sam tražila pod terminom "Nike run" misleći da je se tako zove trka ili barem da su joj to ključne reči. Posle sam kucala "Nike trka" i stalno mi izbacivalo neki sajt We Fly Bgd u čijem opisu na pretraživaču nije stajala nikakva informacija o čemu se radi na tom sajtu. Mislim da im je ta organizacija sajta totalno omanula. Marketing, SEO, ključne reči, opis, pa i sadržaj sajta kao i brzina sajta... Sve je jako loše izgledalo i jedva sam došla do informacija. Doduše bila sam vrlo uporna.


I tako, u subotu 08. septembra, nađem informacije i odlučimo da učestvujemo. Prijavim muža i sebe i odemo do Ušća po brojeve. Posle smo otišli na proslavu, pa je N otišao pravo na posao. Radio noćnu i pripreme za trku su krenule u nedelju oko 13č. 

*

Da li možete da verujete da se neke stvari ne menjaju tokom  godina? Za 20 godina se ceo svet promenio, ali evo danas. Otkucala sam celu priču iz dva pokušaja i malopre dodala slike, pokušala da objavim i...  ništa. Pokušam ponovo i ništa. I onda sam uradila totalno glupu stvar. Kliknula sam na refresh dugme... Obično sačuvam txt u nekom programu, ovaj put sam s pola mozga samo kliknula refresh. I puf. Od ove zvezdice do kraja je sveee nestalo. Kao pre nekih 10 godina u razvoju tehnike.

*
Da nastavimo nekako.

Probudili smo se negde oko 13č, spremili doručak i krenuli da se preganjamo da li da krenemo ili da ne krećemo uopšte..
Spremili smo se i krenuli, kolima. Imali smo sreću da parkiramo vrlo blizu kampa ali ne i sreću da nađemo ulaz iz prve. I tako smo malo se zagrevali tražeći ulaz sa pogrešne strane pa obiđosmo oko kampa fin krug.

Kapije kampa su postavljene po konfekcijskoj veličini, što ja iz prve nisam videla pa sam pokušala da uđem na XL ulaz. Obezbeđenje me odmerilo i preusmerilo na pravi ulaz. Sama sebi sam se smejala koliko sam nekoncentrisana.



Na ulazu smo dobili po ranac sa majicom, Aqua Viva vodom i raznim testerima sponzora Nivea i Wellness. Pošto smo došli vrlo rano - oko 15č, zatekli smo nekih stotinak ljudi na velikom prostoru. Nismo iskoristili na vreme "šatore" sponzora jer se nismo dovoljno posvetili tome da saznamo šta sve se nudi, ali eto lekcije za sledeću godinu.




Oko 17č su krenuli da pozivaju da se pripremimo i krenemo prema startnoj poziciji. Odjednom redovi ispred šatora su se pomerili ispred toi toi kabina. Pošto smo očekivali da ćemo trku da završimo za 3 sata odlučili smo da ipak sačekamo i mi. Dok smo stigli na red trka je već krenula. Nismo žurili jer nismo ništa očekivali. Zapravo, ja sam očekivala da ću da odustanem posle 3min trke, ali sam se nadala da ću uspeti bar 15min.



Na slici gde je moj muž se vidi tačno koliko smo kasnije krenuli. Takođe lekcija za sledeću godinu je da ne krećemo među poslednjima već među prvima da bismo stigli negde u sredini ka kraju liste.

Potrčali smo optimistično i jako. Nisam stigla ni da vidim Ušće, već sam se gušila bez vazduha. Nisam merila ali verujem da nije prošlo 3 minuta. Morala sam da stanem. N je stao sa mnom i odlučili smo da brzo hodamo neku deonicu. Zapravo odlučili smo da prošetamo celu rutu. Kada smo se popeli na Brankov most, onu uzbrdicu, pokušali smo opet da potrčimo. Uspela sam verovatno da izdržim famoznih 3 minuta. Nešto me steglo sa leve strane i morala sam da stanem i previjem se. Svaki udisaj me jače boleo. Opet hodanje i pokušavanje da uhvatim ritam disanja, na usta, na nos, pa na usta opet. Jedva sam uhvatila neki ritam disanja, bol je popustio i N je krenuo opet da trči. Pokušala sam, ali se bol brzo vratio. Kondicija - nula. Kao što sam vam i najavila.




Kako su metri, pa i kilometri odmicali, tako smo ulazili u neki ritam. Uspeli smo da trčimo nešto više nego da hodamo. Na cilj smo stigli ostavivši 80tak ljudi iza nas. Vrlo sam ponosna na nas. Trku smo prošli za samo 1 sat i 32 minuta! Očekivala sam 3 sata, nadala se 2 sata a zapravo samo sat i po nam je trebalo da pređemo 10 km! Znam, ne treba da koristim uzvičnike, ali još uvek sam ponosna.



Na kraju trke, svi smo dobili medalju. Plastičnu ali medalju. Po dolasku kući okačila sam je na regal u dnevnoj sobi. Eto toliko sam ponosna na nas.

Hvala svima koji su nam davali podršku putem socijalnih mreža, značila nam je zaista.

Priprema za trku

Odmarali smo na lejzi begu

Da, i mi smo se malo tetovirali u Beauty šatoru

Od devojačkog vikenda navučena sam na zlatne tetovaže

Da obeležimo

Ovo mi je omiljena fotka 

I ja na lejzi begu


Sve fotografije su naravno moje vlasništvo.